“Velika hirurgija” danas predstavlja jedan od vodećih globalnih izazova za javno zdravlje. Sa više od 300 miliona operacija godišnje i oko 8 miliona smrtnih ishoda, hirurški mortalitet se po svom opterećenju praktično izjednačio sa kardiovaskularnim bolestima i malignitetima. Trenutne brojke govore da između 1% i 4% pacijenata ne preživi postoperativni period, dok se do 15% njih suoči sa ozbiljnim morbiditetom.
Iako je kardiopulmonalni test opterećenjem (ergospirometrija) neprikosnoven u povezivanju fizičke spremnosti sa ishodom, realnost kliničke prakse je drugačija. Nedostatak specijalizovane opreme i obučenog osoblja onemogućava njegovu rutinsku primenu. Zbog toga su vodeće svetske smernice prihvatile subjektivnu procenu pacijenta kroz metaboličke ekvivalente (MET) kao standardni pristup. Decenijama se vodimo binarnom logikom: pacijent koji ne može da dosegne 4 MET-a (ekvivalent penjanju stepenicama do drugog sprata) smatra se bolesnikom lošeg funkcionalnog statusa.
Međutim, klinički dokazi o validnosti ovakve procene su, u najmanju ruku, protivrečni. Dok pojedine studije sugerišu da samoprocena MET-a ne korelira idealno sa postoperativnim morbiditetom, velike meta-analize potvrđuju povezanost vrednosti ispod 4 MET-a sa komplikacijama, ali uz veliku heterogenost podataka i jasnu sugestiju da binarni prag zahteva reviziju.
Nastavite čitanje
Ostatak teksta je dostupan registrovanim zdravstvenim profesionalcima.
Registracija traje manje od jednog minuta.