Diskusije vođene tokom Kliničkog kongresa American College of Surgeons u oktobru 2025. godine potvrdile su da je tema GLP-1 agonista ušla u širu hiruršku raspravu, ovaj put ne u smislu poređenja efikasnosti “hirurgija vs. GLP-1” u lečenju gojaznosti, te već i sama ta činjenica predstavlja događaj od značaja.
Poruka koja se mogla čuti u različitim oblicima bila je dosledna: GLP-1 terapije neće zameniti hirurgiju, ali će trajno promeniti profil pacijenata koji dolaze na operaciju, način njihove pripreme i način na koji se procenjuje perioperativni rizik. Ta poruka ima neposredan značaj i van Sjedinjenih Američkih Država, uključujući zdravstvene sisteme u kojima još ne postoje nacionalne smernice koje se eksplicitno bave ovim pitanjem, a među njima je i Srbija.
Svaka ozbiljna stručna analiza trebala bi uključiti pitanje razmere, pa se i mi pitamo: Koliko je „velika“ ova tema? Ili još preciznije – koliki broj pacijenata potencijalno ulazi u perioperativni tok pod farmakološkim efektom GLP-1 agonista?
Podaci iz perioda 2024–2025. godine ukazuju da približno 4% odrasle populacije SAD koristi GLP-1 agoniste, bilo u indikaciji dijabetesa tipa 2, gojaznosti ili kombinovanih metaboličkih poremećaja. U apsolutnim brojevima, to predstavlja milione ljudi. Posebno je važno da se primena ovih lekova kod osoba bez dijabetesa povećavala višestruko u relativno kratkom vremenskom periodu, što sugeriše da se ne radi o prolaznom trendu, već o trajnoj promeni terapijskog pejzaža, jer čak i ako mali procenat ovih pacijenata godišnje zahteva elektivni ili urgentni hirurški zahvat, apsolutni broj takvih pacijenata brzo postaje klinički relevantan.
Evropski podaci su heterogeniji, ali trend je sličan. U pojedinim zapadnoevropskim zemljama govori se o stotinama hiljada korisnika GLP-1 terapija u jednom trenutku, često van javnih zdravstvenih sistema. Reakcije regulatornih tela na povremene nestašice ovih lekova predstavljaju indirektan, ali snažan pokazatelj obima potražnje. Iako ne postoji jedinstvena evropska brojka, dostupni nacionalni podaci ukazuju na brz rast primene, naročito u kontekstu lečenja gojaznosti.
U Srbiji ne postoje javno dostupni, agregirani podaci o broju korisnika GLP-1 terapija, broju izdatih recepata ili ukupnoj potrošnji. To, međutim, ne znači da je problem odsutan, već da je nedovoljno kvantifikovan. Nekoliko činjenica može se navesti bez spekulacije:
• GLP-1 agonisti su u Srbiji registrovani i dostupni kao deo standardne terapije dijabetesa tipa 2.
• Njihov farmakološki efekat, uključujući odloženo pražnjenje želuca, jasno je naveden u regulatornim dokumentima odobrenim na nacionalnom nivou.
• Indikacija za lečenje gojaznosti, iako postoji u evropskom regulatornom okviru za pojedine formulacije i doze, u Srbiji je u praksi ograničena, uglavnom vezana za privatni sektor i bez sistemskog finansiranja u okviru obaveznog zdravstvenog osiguranja. • Stručna zajednica u Srbiji temu već prepoznaje, makar kroz edukativne i kongresne formate, iako ne postoji nacionalna smernica koja se eksplicitno bavi perioperativnim aspektima GLP-1 terapija.
Ako se, strogo ilustrativno i uz punu metodološku rezervu, evropske ili američke proporcije primene preslikaju na populaciju Srbije, dolazi se do scenarija u kojem čak i nizak procenat korisnika znači hiljade pacijenata koji tokom godine mogu proći kroz hirurški perioperativni tok pod uticajem ovih lekova. Za hirurgiju i anesteziologiju, to je već dovoljan razlog da se tema razmatra sistematski, a ne ad hoc.
Smernice kao odgovor struke
U odsustvu nacionalnih dokumenata, posebno je važno razumeti šta je zaista zvanično objavljeno i gde postoji realan međunarodni konsenzus.
Evropske smernice i konsenzusi, naročito oni koji potiču iz Velike Britanije, jasno su se distancirali od univerzalnih zabrana. Njihov osnovni princip je individualna procena rizika, uz prepoznavanje faktora koji povećavaju verovatnoću rezidualnog želudačnog sadržaja: prisutni gastrointestinalni simptomi, faza titracije doze, visoke doze, kao i komorbiditeti koji utiču na motilitet digestivnog trakta. Aspiracioni rizik je prepoznat, ali bez propisivanja rigidnih pravila, uz ostavljanje prostora kliničkom rasuđivanju.
Američki pristup je u početku bio konzervativniji. Rane preporuke iz 2023. godine, zasnovane na ograničenim dokazima, favorizovale su rutinski prekid terapije. Smernice koje su usledile tokom 2024. i 2025. godine predstavljaju korekciju tog kursa i približavanje evropskom modelu: procena rizika pre odluke, umesto automatizma. Diskusije na nivou vodećih hirurških organizacija dodatno su pomerile fokus ka dugoročnoj integraciji GLP-1 terapija u hiruršku strategiju. Australijsko-novozelandski pristup dodatno potvrđuje isti obrazac. Preporuke su pragmatične, bez rigidnih zabrana, sa naglaskom na identifikaciju rizičnih pacijenata i timsko odlučivanje. Za sisteme sa ograničenim resursima, ovaj model je posebno relevantan jer se oslanja na kliničku procenu, a ne na kompleksne algoritme.
Šta iz svega ovoga sledi za hiruršku praksu u Srbiji
Bez sumnje, Srbija se već nalazi u zoni praktičnog suočavanja sa ovim pitanjem, iako to iskustvo još uvek nije formalizovano kroz statistiku ili zvanične dokumente. U takvom kontekstu, oslanjanje na međunarodne, multisocijalne preporuke predstavlja profesionalno odgovoran izbor, koji hiruršku praksu smešta u polje umerenosti i kompromisa, izbegavajući i preteranu opreznost koja vodi ka nepotrebnom odlaganju zahvata, ali izbegavajući i neopravdano minimizovanje rizika. GLP-1 agonisti postali su deo nove kliničke realnosti. Hirurgija, kao disciplina koja se tradicionalno nalazi na preseku inovacije i opreza, ima odgovornost da tu realnost integriše promišljeno, uz puno poštovanje dokaza, kolega i pacijenata.
Napomena uredništva:
Ovaj tekst ima informativni i edukativni karakter i namenjen je zdravstvenim profesionalcima. Ne predstavlja kliničku smernicu niti zamenu za individualnu procenu pacijenta i profesionalno kliničko rasuđivanje. Stavovi izneti u tekstu odražavaju autorsku interpretaciju dostupnih dokaza u trenutku pisanja.