U februaru 2026. godine u časopisu JCO Global Oncology objavljen je obiman pregled savremene literature o malignim bolestima među izbeglicama i raseljenim licima, koji sistematski analizira nejednakosti duž čitavog puta onkološke zaštite, od skrininga do preživljavanja.

Savremeni svet se suočava sa trajno visokom stopom prisilne raseljenosti. Više od 120 miliona ljudi je raseljeno, uključujući desetine miliona izbeglica i tražilaca azila sa različitim pravnim i zdravstvenim statusima. Onkologija, zbog svoje dugotrajne i složene prirode, posebno je osetljiva na prekide u kontinuitetu zdravstvene zaštite.

Pregledi savremene literature pokazuju da se nejednakosti javljaju duž čitavog puta onkološke nege — od prevencije do preživljavanja. Međutim, istovremeno je jasno da su intervencije koje ublažavaju taj jaz poznate i u određenim sistemima već dale merljive rezultate.

Neravnomerna raspodela znanja i opterećenja

Većina prisilno raseljenih osoba živi u zemljama niskog i srednjeg dohotka, dok najveći broj studija potiče iz visoko razvijenih zemalja. Ova neravnoteža znači da globalno znanje o onkološkoj zaštiti raseljenih populacija proizlazi iz sistema koji nisu nužno reprezentativni za većinu sveta.

Time se stvara dvostruki jaz: između potreba i istraživanja, ali i između opterećenja bolešću i zdravstvene politike.

Skrining i epidemiološki previd: prioriteti domaćina nisu uvek prioriteti populacije

Literatura dosledno pokazuje niži obuhvat skriningom među raseljenim populacijama, naročito za:

• karcinom grlića materice,
• karcinom dojke,
• kolorektalni karcinom.

Identifikovani su faktori koji značajno povećavaju odaziv:

• aktivna preporuka zdravstvenog radnika,
• obezbeđen besplatan skrining,
• profesionalni prevodioci,
• rodno podudarni pružaoci usluga u situacijama gde je to kulturno relevantno,
• postojanje posebnih zdravstvenih centara za raseljene populacije.

Međutim, sa epidemiološkog stanovišta postoji važan previd. Istraživanja su dominantno fokusirana na tipove karcinoma koji su prioritet u zapadnim zdravstvenim sistemima, dok se manje pažnje posvećuje bolestima koje mogu biti češće u populaciji porekla raseljenih osoba.

Primeri uključuju:

• visoku zastupljenost karcinoma pluća u pojedinim zemljama porekla,
• značaj hepatitisa B i posledičnog karcinoma jetre kod određenih izbegličkih grupa.

Zbog toga programi prevencije i ranog otkrivanja moraju biti resursno stratifikovani i epidemiološki prilagođeni, uzimajući u obzir strukturu tereta bolesti u populaciji porekla, a ne isključivo prioritete zemlje domaćina.

Zakasnela dijagnoza: posledica neintegrisanih strategija

U većem broju analiza beleži se veća učestalost uznapredovalih stadijuma pri dijagnozi kod raseljenih populacija.

Ova pojava nije samo rezultat individualnog ponašanja. Ona je povezana sa:

• nedovoljnom integracijom raseljenih populacija u organizovane programe prevencije,
• administrativnim prekidima u pristupu zdravstvenoj zaštiti,
• nedoslednom primenom nacionalnih i međunarodnih zdravstvenih politika,
• izostankom sistematske stratifikacije u registrima.

Kada populacija nije analitički prepoznata, razlike ostaju nevidljive, a bez merenja nema ni korekcije.

Terapijska geografija i tri faze migracije

Onkološka zaštita raseljenih populacija mora se posmatrati kao transnacionalno pitanje. Barijere se ne javljaju samo po dolasku u zemlju domaćina.

Postoje tri kritične faze rizika:

1. Pre-migracija – ograničen pristup prevenciji i dijagnostici u zemlji porekla.
2. Putovanje – prekidi terapije, gubitak medicinske dokumentacije, pogoršanje opšteg zdravstvenog stanja.
3. Post-migracija – administrativne barijere, nepoznavanje sistema, finansijska ograničenja.

Prekid u bilo kojoj od ove tri faze kumulativno utiče na ishod bolesti. Zbog toga onkološka zaštita raseljenih populacija prevazilazi granice pojedinačnih zdravstvenih sistema.

Dokaz da je jednakost moguća

Važno je naglasiti da literatura ne beleži samo nejednakosti, već i primere sistema u kojima su razlike u preživljavanju između izbeglica i domicilne populacije smanjene ili eliminisane.

U Danskoj, univerzalna zdravstvena zaštita i dosledna integracija u nacionalni sistem omogućili su uporedive ishode.
U Turskoj, regulativni okvir koji garantuje pristup zdravstvenoj zaštiti raseljenim populacijama, uključujući specifične organizacione modele i uključivanje zdravstvenih radnika iz izbegličkih zajednica, doveo je do merljivog smanjenja jaza.

Ovi primeri pokazuju da sistemska integracija nije apstraktna preporuka, već faktor koji se može povezati sa konkretnim ishodima.

Kratkoročne i dugoročne mere

Efikasne intervencije mogu se podeliti na:

Kratkoročne:

• organizovana podrška pacijentu kroz sistem,
• prevodilačka podrška,
• logističko olakšavanje skrininga i dijagnostike.

Dugoročne:

• uključivanje raseljenih populacija u nacionalne planove kontrole malignih bolesti,
• sistematska registracija i stratifikacija podataka,
• održivo finansiranje i regulatorna stabilnost.

Razlika između ove dve grupe mera određuje da li se problem samo ublažava ili se strukturno rešava.

Urednički osvrt: Zapadni Balkan u globalnom kontekstu

Savremena literatura dominantno analizira novije migracione talase i zemlje sa snažnom istraživačkom infrastrukturom. Podaci iz Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine, uprkos višedecenijskom iskustvu raseljenosti i formalnoj integraciji raseljenih populacija u javne sisteme zdravstvene zaštite, slabo su zastupljeni u savremenim onkološkim analizama, što se uklapa u širi globalni obrazac u kojem najveći deo izbeglih i raseljenih živi u sredinama sa ograničenim istraživačkim kapacitetima.

Region stoga predstavlja nedovoljno istražen primer dugoročne integracije, pri čemu bi sistematsko uključivanje “naših podataka” moglo bitno doprineti globalnom razumevanju ovog problema. Ipak, iako zasigurno dostupni, mnogo tih podataka pripada “analognoj eri”, i njihova bi ekstrakcija i analiza iziskivala veliki utrošak različitih resursa, te smo zbog toga skeptični u pogledu objektivne mogućnosti realizacije.

Zaključak

Nejednakosti u onkološkoj zaštiti raseljenih populacija nisu posledica bioloških razlika, već načina organizacije zdravstvenih sistema.

Literatura pokazuje da barijere postoje, ali i da su efikasne intervencije poznate. Takođe pokazuje da jednakost u ishodima nije nedostižna, već zavisi od dosledne integracije, regulatorne stabilnosti i sistemskog praćenja podataka.

Onkološka zaštita raseljenih populacija stoga nije samo kliničko pitanje, već pitanje epidemiologije, organizacije sistema i međunarodne koordinacije.

Napomena: Tekst predstavlja informativni prikaz objavljene naučne literature. Ne sadrži kliničke preporuke i ne može zameniti stručnu procenu lekara u realnim okolnostima.